Plivanje sa decom: Tata nije moj trener!
Tata nije moj trener!
Rečenica je četvorogodišnjaka na koju sam ponosan.
Od kada su se rodila, moja deca su u vodi. Bazen je bio njihovo igralište, uz njega su rasla od četvrtog meseca. Iskreno, koristio sam svaki sekund da sa njima budem u vodi. Ali, da budem tata. Kada nisam bio ja, mama je igrala glavnu ulogu. Zajedno su se opuštali i upoznavali sa vodenom sredinom na časovima bebi plivanja. Posmatrao sam ih. Dan po dan, bili su sve sigurniji u vodi.
Trenirati svoje dete ima prednosti i mane. To je izbor, koji nosi sladak i gorak ukus. Moj je bio da budem samo tata i «grickam» nokte izdaleka.
Od ajkulicinog i ribicinog prvog susreta sa vodenom sredinom, kao tata, moj zadatak bio je: da ih inspirišem da se opuste u vodi, da se igraju, steknu sampouzdanje, ali i da znaju koje su granice u vodi, šta se sme šta ne. Mislim da sam u tome uspeo.
Sa nepune dve godine moja ajkulica dok je ronio smejao se. Toliko je bio samouveren u vodi da joj je bogami i prkosio uz skok i podvodni okret. Bilo je uživanje gledati kako se opušteno igra u vodi. Već sa dve godine napravio je samostalne zaveslaje i uz igru preplivao 12m bazen na svoj način. Tada je počeo i da pliva sa drugom decom, a imao je svog trenera plivanja. To nisam bio ja. Sticajem okolnosti svoje prvo «takmičarsko iskustvo» imao je sa 2.5 godine. Njegova disciplina je bila plivanje sa nudlom, u 25m bazenu. Bio sam ponosni tata koji je gromoglasno navijao.
Imao sam slobodan dan, koji je uvek rezervisan, kako klinci kažu, za neko lepo mesto. Naravno bili smo i do bazena, plaže... Igrali se, ronili, spuštali niz tobogane, pravili kule od peska, skupljali školjke.... Na kraju dana kada smo se spremili za polazak, deca su stajala kraj bazena i posmatrala šestogodišnjaka kako pliva. Moja, ribica, tada sa nepune tri godine, izgovara: «Tata, ovaj čika uči batu da pliva, kao što i mi imamo naše trenere Jecu, Ivanu.» Na to, supruga dodaje: «Da, i kao što plivate i sa tatom...» Na njenu izjavu, ko strela izletela je ajkulicina rečenica sa vrlo oštrim stavom u glasu: «Tata nije moj trener!» Pogledali smo se. Kompliment koji sam samo priželjkivao da čujem. Bio sam baš ponosan.
E zato je bitno da ukoliko situacija dozvoljava tata pokuša da ne bude trener. Zar nije lepše igrati se nego trenirati svoje dete? Zašto bi donosili trenersko nezadovoljstvo kući i još u njega uključivali decu koja su tek počela da uživaju u sportu? Nije li bolje pevati pesmu u kolima sa decom, nego analizirati njihove poteze na terenu, bazenu? Da li bi se osećali prijatno da pred gomilom dece tata-trener vas kritikuje, povisi glas? Roditelj i trener treba da budu partneri, ali da svako igra svoju ulogu.
5 lekcija koje sam kao tata, dodatno naučio o plivanju i odrastanju:
Kako da prilagodim svoju komunikaciju i reakciju u momentima kada bi trebalo da reagujem i dam stručan trenerski savet.
Na koji način da adekvatno reagujem kada je moje dete u fazi negacije, a kada smo na bazenu i kada želim da ga motivišem da ipak nešto uradi.
Kako da podstaknem dodatni razvoj i motivaciju za plivanjem u sredini koja je daleko ispod željenih standarda.
U kojim situacijama je najbolje napraviti ''korak nazad'' i iskulirati.
Dobio čvrstu potvrdu da je plivanje najbolji PRVI sport za decu.
Sutra ukoliko moja ajkulica i ribica budu želeli da plivaju, plivaće. Moj zadatak će i dalje biti da poštujem njihove odluke, ohrabrujem ih, slušam, da budem tata, a ne trener. Siguran sam da će jedino tada doći i na sledeći trening, i plivati. Možda osvoje medalju na prvom pravom takmičenju, samo ako to oni budu želeli.
Svako dete treba da nauči da pliva, bude bezbedno u vodi, ali prevashodno i da uživa, igra se, ulazi i izlazi iz vode nasmejan, zadovoljan i opušten. Roditelji su tu ključni «treneri».
