Na poslu sa decom – 5 razloga za!

Kada dobijemo decu, nekako posao počne da bude «beg» od novih «obaveza» kojima još nismo dorasli. Roditelji stalno balansiraju između posla i porodice. Kako mame, tako i tate. Ko je pokušao zna da nije nimalo lako, ali je sasvim realno i izvodljivo! Da li i koliko treba da balansiramo, ili jednostavno da povežemo ove dve polovine u jednu celinu? Da li treba decu ponekad da vodimo na posao? Zašto uopšte da ih vodimo? Koliko sluha za to imaju danas poslodavci, kolege? Koliko vas je uopšte u mogućnosti da povede sutra decu na posao? Zašto decu ne uključivati u redovne tokove života od malena? Najlakše je da ih nigde ne vodimo, zato što su glasna, nemirna, radoznala, stalno nešto zapitkuju... Kažu mnogi «posao mi je druga kuća», dobro zašto onda decu ne upoznamo sa njenim ukućanima? Kako su naši roditelji imali vremena, strpljenja, kao i njihove kolege, poslodavci, čini mi se mnogo više razumevanja, tolerancije, i ponekad dovodili decu na posao...

Znam da ima mnogo oprečnih stavova i iskustva na ovu temu, ali ovo je moje i pozitivno je. Od kada sam postao tata, praktikujem kada mogu, da bar jednom tokom nedelje vodim decu na posao na dva tri sata. Evo i zašto.

Mojih 5 preporuka - Zašto je značajno decu dovesti na posao:

• Upoznaju nas na drugačiji način: Za razliku od kancelarijskog posla, ja nemam opciju da radim od kuće, jer u stanu nemam bazen, pa da klinci vide šta to tata radi i gde ide. Kroz kraće posete roditeljima na posao, deca nas vide i u drugom svetlu, brže nauče čime se konkretno bavimo. Naravno nauče tada i pravila ponašanja u svetu odraslih, ali često i mi nešto od njih saznamo novo. Na taj način ih direktno uključujemo u naš «drugi» svet, što njima znači. Znaće da ih ne odbacujemo što idemo na posao, već da je to deo našeg, njihovog svakodnevnog života. Ajkulicu sada kada sa tri godine pitate šta tata radi, on kaže: «Pa naravno, trenira decu».

• Nema straha od «odlaska»: Često deca koja su baš mala, kada im kažete da idete na posao, a oni ostaju kući, kreće drama, suze i sl...Sve je to normalno, jer deca strahuju da ćete ih ostaviti i da se nećete vratiti. Zato od malena sam moje klince dovodio na bazen. Danas kada se spremam za posao nema nikakvih problema. Čak me isprate do vrata, dobijem poljubac i sada znaju da kažu «srećan rad tata». Shvataju i sa nepune dve i tri godine gde idem i šta radim, da danas neću moći da ih vodim, ali da se kasnije vraćam!

• Stiču nova iskustva: Pokazujete im gde i kako provodite vreme kada niste sa njima. Na taj način ih upoznajte sa vašim svetom odraslih, kao i koja su pravila ponašanja u njemu. Klinci upijaju kao sunđeri sve oko njih, a posebno šta im mama i tata rade, kako se ponašaju, govore. Zato se često moji klinci igraju trenera i plivača kod kuće. Pitate se kako... Snašli su se: Ajkulica se popne na mali stočić, pa još doda hoklicu i onda kaže ribici: Kaži mi kada da krenem. On se namesti u startnoj poziciji kao da će da skoči u bazen sa bloka... Da i stvarno skoči, ali na unapred postavljene jastuke na pod. To je onda zabava non stop.

• Uključujemo ih u realan život, a mi smo opušteniji: Koliko vas je počelo da radi dok su deca baš, baš mala (bez obzira da li je to mama ili tata)? Treba da krenete na poslovni put, a dete je malo i ne ide vam se uopše, jer ne želite da propustite trenutke koji se neće vratiti ili ponoviti... samim tim vaše misli lutaju i putuju tamo gde bi želeli biti… Ima profesionalnih plivača koji uspevaju da balansiraju između porodice i olimpijskih obaveza, na taj način, da im nije ni malo teško, da na pripreme povedu i celu porodicu. Primer za divljenje vrhunske plivačice i posvećene mame Dane Volmer koja svoja dva sina, od malih nogu, vodi na trening, ili takmičenje koje je daleko od kuće.

• Imaju i ton i sliku: Kažu «posao mi je druga kuća»... Zato sam ja svoju decu sa njenim ukućanima upoznao. Danas kada ajkulici kažem da ga je pozdravila Maja, Jeca, Kris, Ivana ili Nataša oni tačno znaju ko su one, jer imaju «sliku i ton». Deca treba da znaju ko su nam kolege, prijatelji. Sreća je moja što imam takve koleginice i kolege, zbog kojih moji klinci jedva čekaju da dođu kod mene na posao.

Naravno da ima specifičnih radnih mesta gde bi dovođenje dece na neki način ugrozilo sam rad ili bezbednost.. (pilot, doktor, automehanilčar, građevinac...) ali uvek postoji rešenje. Zašto ne bi poslodavci omogućili jednom mesečno, ako je nedeljno previše, da ko hoće i može dovede dete na dva sata na posao. Znam neke koji to već rade, ali nema zainteresovanih roditelja. Ne treba od toga praviti spektakl, pa im organizovati «žurku» ili gledanje crtanog, igranje igrica na telefonu, već jednostavno da za ta dva sata deca imaju novo iskustvo, nešto novo nauče, a da se pri tome zabave. Ko zna možda sutra to bude i njihova profesija.