Koliko je plivanje važno za mentalno zdravlje dece?

Swimming Dad
17 hours ago
4 min read

U poslednjih nekoliko godina, sve više dece suočava se sa anksioznošću, nesigurnošću i osećajem pritiska. Prema podacima UNICEF-a za 2025. godinu, svako peto dete u Srbiji između 10 i 19 godina pokazuje znake anksioznosti ili depresije, dok čak 60% dece fizički je neaktivno više od tri dana nedeljno.

I dok brojke deluju zabrinjavajuće, postoji jedno jednostavno, a često zaboravljeno rešenje – pokret.

Fizička aktivnost, a posebno plivanje, pomaže deci da rasterete telo, ali i glavu. Voda ne traži rezultate, ne ocenjuje – ona prihvata. I zato je plivanje mnogo više od sporta. Ono je prostor slobode, terapije i osnaživanja.

Voda – najveće igralište za emocije

Plivanje nije samo fizička aktivnost – to je emocionalni dijalog između deteta i vode. Voda je najveće igralište na svetu, ali i sigurno utočište gde dete može da izrazi ono što ne ume da kaže rečima.

Kao trener, često vidim decu koja u vodi pronađu ono što im fali u toku dana – mir, sigurnost, slobodu. Voda, kao i beli papir, „trpi“ sve. U njoj dete može da pusti emocije, da se oslobodi napetosti, da se smeje, da zaplače – i da kroz sve to nauči kako da se izbori sa sobom.

Zato ne čudi što mnogi psiholozi ističu da redovna fizička aktivnost, poput plivanja, značajno doprinosi mentalnom zdravlju dece.

Prema UNICEF-u, deca koja su fizički aktivna imaju bolju koncentraciju, manju anksioznost i veću otpornost na stres. Posebno plivanje - jer ono uči dete da diše, da uspori, da oseti svoj ritam i da se opusti.

Trener plivanja – više od učitelja

Iskreno, treneri često provode više vremena s decom nego roditelji tokom radne nedelje.

Zato je poverenje ključno.

Ponekad smo mi prvi koji primetimo da se nešto dešava – da se dete povlači, gubi motivaciju, ponaša se drugačije. To nisu „samo loši dani“ - to su signali. Tada treba da stanemo, da pitamo i da slušamo, razgovaramo sa detetom, a ako treba i sa roditeljima.

Često nama deca kažu ono što roditeljima ne mogu ili ne smeju. To nije slabost. To je snaga tima koji brine o detetu dok je u vodi, dok pliva i van nje.

Kao trener koji više od 30 godina radi sa decom – od bebi plivanja do tinejdžera – naučio sam da iza svakog pada motivacije stoji emocija. Strah od neuspeha, poređenje sa drugima, pritisak da „bude najbolje“. Zato trening, plivanje ne sme da postane dodatni pritisak, već sigurno mesto gde dete može da pronađe sebe.

Plivanje i mentalno zdravlje dece - Kada voda „ispere“ tugu

Pre nekoliko godina radio sam malo, ali za mene veoma značajno istraživanje sa decom koja dolaze na trening plivanja. Zadatak je bio jednostavan: pre nego što uđu u bazen, trebalo je da na tabli zaokruže kako se tog dana osećaju — srećno, tužno ili ravnodušno.

Verujte, odgovori su govorili više nego reči.

Bilo je dece koja su na plivanje dolazila uplakana jer su dobila lošu ocenu u školi, jer su ih roditelji grdili ili jer su se posvađali s drugarima. Među njima je bilo i onih koji su delovali potpuno „bez osećanja“, kao mali ledeni kraljevi i kraljice, zatvoreni u svoj svet. Naravno, bilo je i onih vedrih i nasmejanih - ali njih je, nažalost, bilo u manjini.

I tada počinje naš izazov - kako motivisati dete koje je neraspoloženo, umorno ili tužno da uđe u vodu i pronađe u sebi volju, snagu i osmeh?

Nije lako. Ali voda ima neku čarobnu moć.

Na kraju svakog treninga, deca su ponovo zaokruživala kako se osećaju. Rezultat je uvek bio isti - svi, bez izuzetka, birali su nasmejanog lika. To je moj najveći uspeh. Jer znam da će se sutra vratiti – ne samo da plivaju, već da rastu, fizički i mentalno.

Plivanje kao terapija, a ne kao pritisak

Zdrav fizički napor ne resetuje samo telo, on smiruje i glavu – kako kod dece tako i kod roditelja. Kada dete zapliva, ono ritmično diše, oseća vodu i pokret. Taj sklad pokreta i daha smiruje nervni sistem. Zato plivanje treba da bude „terapija“, ne obaveza. Bazen treba da bude prostor gde dete dolazi da se rastereti, ne da se dodatno optereti.

Nažalost, deca su već pod ogromnim pritiscima – škola, ocene, društvene mreže, poređenja, očekivanja. Ukoliko i trener i roditelj dodatno stvaraju pritisak na dete bez da ih slušamo – gubimo ih.

Plivanje ne sme biti trka protiv drugih, već put ka sebi.

Kada dete oseti da neće biti kritikavano za svaku grešku, već ohrabreno da pokuša ponovo, ono uči da se raduje napretku u vodi – tada raste njihovo samopouzdanje, i fizički i mentalno. To su lekcije koje traju mnogo duže od samog treninga plivanja.

Deca u bazenu prvo treba da budu bezbedna, opuštena.

Zato uvek govorim roditeljima: plivanje ne sme biti pritisak, već „terapija“. Kada trener, roditelj i dete deluju kao tim, rezultati dođu sami. Ne zato što moraju, nego zato što dete to želi.

U vodi nema skrivanja.

Verovali ili ne, nakon plivanja deca, često nesvesno, izlaze iz bazena rasterećeno, mirnije, spremnije za školu i svakodnevne izazove.

Emocionalna pismenost – snaga trenera

Trener plivanja mora biti emocionalno pismen – da razume kada dete ne može da izdrži, kada mu treba razgovor, igra, podrška ili pauza. Kada pokažemo deci da je normalno govoriti o osećanjima, da nije sramota priznati da je teško, ona će to usvojiti.

U praksi, mnogo puta sam video kako dete koje izgubi volju da dolazi na plivanje, uz pravi razgovor, podršku i promenu pristupa, igru – ponovo počne da se raduje vodi.

Dete „procveta“ kada oseti da ga vidimo. To je ta nevidljiva, ali presudna uloga trenera - očuvanje mentalnog zdravlja dece kroz plivanje.

Mentalno zdravlje počinje u vodi

Mentalna snaga se ne gradi samo disciplinom, već odnosom, poverenjem i osećanjem da nisi sam.

Kroz plivanje deca ne „bilduju“ samo mišiće – već karakter, emocije i otpornost. Uče da dišu kada je teško, da se izbore kada potonu, da pokušaju opet. Bazen je često prvo mesto gde dete nauči da se izbori – ne samo sa vodom, već sa sobom.