Plivanje: Mama ne volim više da idem na plivanje!

Šta se desi da neko dete prestane sa šest, osam, deset godina, da voli neki sport, da ne voli da ide na plivanje, a do tada, se u vodi igralo, uživalo, sa osmehom u bazen ulazilo svih 365 dana!

Često roditelji povuku dete sa sporta prema kome je izjasnilo negodovanje. Da li odustati od tog sporta ili tražiti uzrok?

Iz iskustva, moja preporuka je da roditelji krenu da preisputuju sebe, dete, ali i okolinu tog sporta, plivanja…Šta se to desilo da dete više ne voli sport u kome je do sada uživalo i na prvom mestu se igralo? Da li je to strah koji se iznenada javio? Da nije možda hladna voda, pa se dete smrzlo? Ili da nije neki drugar koji je počeo zbog nečega da dete zadirkuje? Kada sve to eliminišete i ni jedan od navedenih razloga nije krivac zašto se dete distanciralo od plivanja, tražite dalje. Nemojte odustajati od sporta, plivanja, u kome je vaše dete do danas uživalo, dok ne saznate pravi razlog.

U nastavku su priče plivača koji su zbog nedostatka igre i zabave od plivanja zamalo odustali…

„Mama ja više volim da idem na balet, nego na plivanje“, reči su petogodišnje Maje koja je kod mene od pelena u vodi, i u njoj kroz igru plivala i uživala? Šta se desilo? Tokom letnjeg raspusta otputovala je kod bake na tri meseca i tamo je nastavila da pliva sa drugarima. Mama je postepeno počela da ispituje ćerku, dan po dan. Nije uspela da dobije neki konkretan odgovor dosta dugo. Bez obzira na ćerkino negodovanje nije odustala od plivanja i istraživanja, uzroka „ne volim plivanje“.

Jednog jutra, dok su išle na čas plesa mama je upitala: Zašto voliš balet? Devojčica je ko iz topa odgovorila: Zbog svega! Mama je nastavila da ispituje: Dobro, a zašto više plivanje ne voliš? Stigao je odgovor od devojčice i to vrlo konkretan: Zato što se ne igramo! Mama je bila zatečena, ali je nastavila sa potpitanjima: Kako to misliš ne igrate se? Petogodišnjakinja je pokušala mami da objasni: Lepo mama, na ovom bazenu i kod ovog trenera se nikada ne igramo. Nikada se nismo ni trkali, nismo ronili, skakali, samo plivamo i plivamo… Mama nije imala više pitanja, a devojčica je bila u pravu.

Ovo nije usamljen slučaj da deca od plivanja odustaju jer u njemu nema igre, nema zabave, nema duše.

Cilj plivanja za decu predškolskog uzrasta treba da bude u vidu kupanja i zabave, jer kroz takav pristup dete postaje samostalno i sigurno u vodi. A, sa druge strane znatiželjno, istrajno, kreativno, i otvoreno da čuje, nauči nešto novo. Plivanjem uz igranje i istraživanje, svakodnevno „hranimo” decu znanjem, veštinama koje pokreću ne samo um, telo, već i srce, ali i bude uspavanu radoznalost za ceo život. Deca koja se u vodi igraju i od malena uživaju od plivanja lako ne odustaju.

Slična priča je i sa dečakom koji je naučio da pliva sa šest godina, a zatim od plivanja lako odustao. Plivanje mu je bilo uživanje. U vodi je bio svoj na svome. Brzo je napredovao, treneri su ga prebacivali iz jedne u drugu grupu, kako bi plivao sa starijim plivačima. Godine su prolazile, a roditelji su bili naravno ponosni na svog plivača. Međutim, nakon letnjeg rasputa, osmogodišnji Marko, koji je proveo u plivačkom kampu na „mom bazenu“, i koji je obožavao plivanje, samo je rekao: „Tata ja ne volim više da idem na plivanje“!

Zašto, je bilo sasvim logično roditeljsko pitanje? Dečak je bio jasan: Tata mi smo u kampu tri nedelje plivali, ali smo se i dok smo plivali igrali se. Svakodnevno smo imali najrazličitije zadatke da rešavamo dok smo plivali, vežbali u vodi. Tamo mi je bilo zanimljivo da plivam svaki dan, a ovde u mom klubu to nikada nisam imao. Nekako smo ovde na treningu uvek na brzinu uskakali u bazen, plivali i odmah iz njega iskakali, tuširali se i išli kući.

Istina je, da za razliku od drugih sportova u kojima ima možda više zabave, plivanje zna da bude nekada suvoparno, dosadno… da jedva deca imaju vremena da uzmu dah između zaveslaja i dišu pravilno. Ubeđivali su me dok sam bio mlađi trener da, ukoliko želimo nešto stvarno da postignemo u plivanju, napravimo rezultat, kod dece od najranijeg uzrasta, ali i kasnije nema prostora za zabavu, igru. Danas, sa sigurnošću, a iz iskustva, kažem da to NIJE TAČNO. Ima prostora i vremena za rezultate koji će doći kasnije, kada se dete izigra, kada dete prestane da bude dete i bude spremno za ozbiljan rad u bazenu, kad bude zrelo i plivački i starosno i kada ga još uvek budemo imali sa osmehom na bazenu i sa 14 ili 15 godina.

Plivanje i kako ćete ga deci predstaviti od najmanjeg uzrasta zavisi isključivo od trenera. I to ne trenera koji šeta kraj ivice bazena, već trenera koji uđe u vodu i pokaže deci kako i šta treba da rade da bi danas, ali i sutra plivali i u vodi uživali. Tada nema greške da će vam dete reći: mama, tata ja više ne volim da idem na plivanje. Sećam se bio sam najsrećniji kad bi moj trener uskočio u vodu, plivao i igrao se sa nama. Da, to je bilo jako retko, ali se i dan danas sećam tih treninga, oni su mi najdraži!

Ukoliko deci unesete zabavu svakog časa u bazenu, dete će imati razlog da se i sutra vrati i da dalje pliva, u vodi se igra i uživa. Ima logike zar ne!

Primenjujući igru, pesmu, zanimljivu priču u vodi, i predstavljajući bazen kao igralište motivišem svakodnevno decu da nauče da plivaju. Tako sam i moju decu Ajkulicu i Ribicu od rođenja motivisao da zavole vodu, plivaju i uživaju. Zato je Ajkulica sa nepune dve godine, kada je osetila sigurnost u vodi, preplivala 10m bazen nakon savladih plutajućih položaja, takozvane zvezde na stomaku i leđima. Za razliku od njega, Ribica je bila mnogo opreznija u samoj igri u i oko vode. Poštovao sam to.

Okruženje deteta bez obzira da li je u školskoj klupi ili na bazenu u vodi i oko nje, se menja svakodnevno. To znači, da se i naš način prenošenja znanja i veština u plivanju svakodnevno trebaju prilagođavati deci. Sa druge strane svako dete je individua za sebe, tako da je izazov igranja i savladavanja veštine za ceo život, još veći.

Zbog tatinog posla, pre četiri godine, dve moje plivačice, preselile su se u drugi grad. Naravno, nastavile su da plivaju i uživaju u novom okruženju sa novim drugarima. Često dolaze porodično vikendom kod starih drugara i uvek se jave, da me čuju. Tako je i bilo prošle zime… Nazvao me je njihov tata i imao je molbu: “Da li mogu Miška i Janika sutra da dođu i da plivaju sa ostalom decom u grupi, kod tebe.” Bio sam prijatno iznenađen. Sutradan su došle na trening i sa osmehom ušle u bazen. Inače, tokom nedelje plivaju dva puta nedeljno za školski tim, plus dodatno imaju šest puta nedeljno trening u novom klubu. Vidi se da im je plivanje i dalje igra, a ne obaveza! Na kraju treninga tata mi je prišao i rekao: “Ovo je bila njihova jedina rođendanska želja - da plivaju sa tobom! Hvala ti. Sada sa lakoćom mogu da oduvaju rođendaske svećice i zamisle novu želju.”

Dragi roditelji, plivanje je najbolji partner u vaspitanju i odrastanju dece u zdrave, dobre i vredne ljude. Sa plivanjem nikada nećete pogrešiti, bez obzira na uzrast i fizičku spremnost deteta.