Mogu li deca sa poteškoćama da nauče da plivaju?

Feb 19
5 min read

Updated: Mar 2

Da, mogu!

Iskustvo sa bazena kaže – deca sa autizmom, Daunovim sindromom, poremećajem pažnje ili fizičkim poteškoćama mogu naučiti da plivaju. Često upravo u vodi naprave najveći napredak.

Plivanje kao terapija

Plivanje za decu sa poteškoćama u razvoju nije samo sport. Ono je terapija koja pomaže telu da se opusti, olakša pokret i stekne osećaj sigurnosti. U vodi nema etiketa, dijagnoza ili upoređivanja. Postoji samo pokret, odnos sa trenerom i poverenje koje se gradi iz časa u čas.

Iz ugla trenera koji godinama radi sa decom različitih potreba, jedno je sigurno: svako dete može da pronađe svoje mesto u vodi, ako mu se pristupi na pravi način. Zato plivanje za ovu decu često postaje mnogo više od sporta.

Individualan rad kao osnova svakog napretka

Rad sa decom sa poteškoćama u razvoju u vodi zahteva iskustvo, strpljenje i prilagođen pristup. Časovi plivanja se organizuju u zavisnosti od stepena poteškoće i potreba deteta. Ova deca su često veoma emotivna, pažena i mažena. Sa njima treba raditi smireno i umereno, bez naglih reakcija i pritiska.

Istovremeno, ta deca su često i veoma energična. Ne drži ih mesto, brzo prelaze sa jedne na drugu stranu bazena i traže stalnu promenu aktivnosti. Zato čas mora biti dinamičan, raznovrstan i dobro strukturiran.

Važno je pronaći balans između njihovih potreba i želja i zahteva koje trener postavlja. Jer plivanje nije samo igra. U vodi mora postojati red, rutina i jasna struktura. To deci donosi osećaj sigurnosti.

Voda ima jedinstvenu moć. Ona rasterećuje telo, smiruje pokrete i pruža osećaj sigurnosti. Za decu sa poteškoćama u razvoju to znači: lakše kretanje, smanjenje napetosti u mišićima, bolju koordinaciju, jačanje samopouzdanja, razvoj socijalnih veština i veću bezbednost u vodi.

Neka deca koja na suvom ne mogu da hodaju, u vodi dobijaju pokret koji do tada nisu osetila. Druga, koja su stalno u grču, u vodi prvi put opuste telo. I to su trenuci koji menjaju sve.

Kada voda postane saveznik kod fizičkih poteškoća

Kod dece koja imaju fizičke poteškoće, pristup zavisi od toga koji deo tela je zahvaćen. Ako su u pitanju donji ekstremiteti, veći fokus se stavlja na vežbe za gornje ekstremitete, razvoj balansa u vodi i korišćenje plutajućih pomagala.

U radu se često koriste daske, nudlice i plutajući rekviziti. Voda omogućava pokret koji na suvom nije moguć. Dete koje teško hoda ili ne može stabilno da stoji, u vodi dobija osećaj slobode kretanja. Za mnogu decu to je prvi put da osete telo bez težine i ograničenja. To je ogromna psihološka pobeda.

Autizam i plivanje: rutina kao ključ uspeha

Jedno od najčešćih pitanja roditelja jeste: „Da li deca sa autizmom mogu da nauče da plivaju?“ Moj odgovor iz prakse je – da, mogu. Ali način rada mora biti prilagođen.

Deci iz spektra autizma potrebno je vreme da upoznaju bazen, trenera, prostor i zvukove. Uspostavljanje rutine je izuzetno važno. Kada dete zna šta ga očekuje na času, oseća se sigurnije i spremnije za saradnju.

U radu sa njima često primećujem ograničene pokrete i govor, specifičnu gestikulaciju, jači stisak i ritualna ponašanja u bazenu. Zato je presudno da trener ima miran ton glasa, jasne i kratke instrukcije, izražajnu mimiku i ponavljanje pokreta. Fokus se gradi postepeno, a kada se uspostavi poverenje, napredak dolazi.

Deca sa Daunovim sindromom: veliki potencijal u vodi

Deca sa Daunovim sindromom često mogu veoma lepo da napreduju u plivanju. Iako imaju poteškoće sa motorikom, uz redovan rad i stručan nadzor mogu postići iznenađujuće dobre rezultate.

Sve je individualno i zavisi od stepena poteškoće, vremena provedenog u vodi i kontinuiteta rada. U praksi se dešava da dete sa Daunovim sindromom ima i strah od vode, često zbog ranijeg lošeg iskustva. To predstavlja dodatni izazov, ali ne i prepreku.

Uz strpljenje i postepeno upoznavanje sa vodom, dete može da se opusti, počne da uživa u vodi i na kraju nauči da pliva. To su trenuci koji menjaju i dete i roditelje.

Strah od vode kod dece sa poteškoćama u razvoju

Nije retkost da deca sa razvojnim poteškoćama imaju i strah od vode. Imao sam takvo iskustvo. Razlog može biti senzorna osetljivost ili loše prethodno iskustvo. Svakako je dvostruki izazov.

U takvim situacijama napredak traje duže, ali je vredniji. Cilj nije samo da dete pliva, već da se u vodi oseća bezbedno i opušteno. Za neku decu najveći uspeh je da opuste telo u vodi, smanje zgrčenost mišića i steknu pokret koji nemaju na suvom.

Kada roditelji ne žele da prihvate poteškoću

Ovo je jedna od najosetljivijih situacija u radu trenera plivanja. Dešava se da roditelji ne žele da priznaju da dete ima poteškoću. I to je razumljivo. Svaki roditelj želi najbolje za svoje dete.

Međutim, u vodi to može biti veliki problem. Roditelji često žele da njihovo dete bude u grupi sa ostalom decom. Međutim, ako trener ne zna da detetu treba više pažnje ili rad jedan na jedan, može biti ugrožena bezbednost. Bezbednost tog deteta, ali i bezbednost druge dece.

Jedan trener je predviđen za određeni broj dece. Ako jedno dete zahteva stalnu pažnju, ostala deca ostaju bez nje. To može biti opasno, naročito ako dete nema svest o granicama, skače u vodu a ne zna da pliva ili brzo menja ponašanje.

Najgore je kada roditelj, nakon sugestije stručnjaka, odluči da dete povuku sa plivanja. Upravo toj deci voda i plivanje mogu najviše pomoći.

Deca sa poremećajem pažnje: izazov savremenog detinjstva

Sve češće na bazenu viđamo decu sa poremećajem pažnje. Mnogi roditelji, umorni i zauzeti, pribegavaju tabletima i televizoru. To postaje brže i lakše rešenje.

Kako su ekrani postali deo dečije svakodnevice, dete kada dođe na bazen, trener plivanja često nije dovoljno zanimljiv u poređenju sa digitalnim svetom. Zašto? Zato što jednostavno nisam leteći heroj. Nemam plašt. Ne letim iznad bazena kao Supermen. Pa je nekim mališanima teško da me slušaju.

Tokom časa takva deca mašu roditeljima, izlaze iz vode, gube fokus i gledaju šta se dešava oko njih. Neka deca imaju veći problem sa pažnjom, neka manji. Neka ne gledaju trenera u oči. Dok pričam, samo par njih sluša, ostali „odlepršaju“ mislima.

Međutim, voda pomaže i njima. Jer u vodi nema ekrana. Postoji samo pokret, dah i igra. I to postepeno vraća fokus.

Najvažniji cilj: bezbedno dete u vodi

Kod dece sa poteškoćama u razvoju sve je individualno. Neka će naučiti pravilnu tehniku plivanja, neka će razviti svoju. Ali najvažnije je: da znaju da se održe u vodi i da budu bezbedna.

Za neku decu dovoljno je da se opuste u vodi, smanje napetost u mišićima i steknu pokret koji nemaju na suvom. I to je ogroman uspeh.

Plivanje kao prilika, a ne prepreka

Tokom svih ovih godina naučio sam jednu važnu stvar: Ne postoji dete koje „nije za vodu“. Postoji samo pogrešan pristup. Kada se detetu pristupi sa strpljenjem, iskustvom i razumevanjem, voda postaje prostor napretka i samopouzdanja.

Postoje trenuci na bazenu koji se ne zaboravljaju. Ne zbog savršene tehnike, ne zbog brzine, ne zbog medalje. Već zbog pogleda deteta koje prvi put veruje vodi.

Svako dete može da pronađe svoje mesto u vodi

Za neku decu plivanje je sport. Za neku terapija. A za neku – prva velika pobeda u životu.

Ukoliko imate dete sa poteškoćama u razvoju i razmišljate o plivanju, možda je upravo voda mesto gde će napraviti svoje prve sigurne korake. Jer nekad jedan ulazak u vodu može promeniti mnogo više nego što mislimo.

Život je lepši kada plivamo!