Blog gost: Ognjen Stojanović
Za Swimming Dad kao #Blog gost, triatlonac, Ognjen Stijanović, otkrio je koliko su mu voda i plivanje pomogli da danas bude u vrhu svetske triatlon elite, iako su mu u detinsjtvu doktori prognozirali da možda neće ni hodati! Kako kaže Ognjen, triatlon je njegova strast, a priroda je njegova kancelarija. Svoje prve uspehe postiže 2006. godine. Nakon 13 godina bavljenja ovim sportom, iza sebe ima mnogobrojne uspehe kako na nacionalnim, evropskim, balkanskim tako i svetkim takmičenjima. Samo tokom 2017. godine Ognjen je osvojio 3. mesto na Azijskom kupu u Taizhou u Kini. Na Balkanskom prvenstvu pobeđuje i time osvaja svoju 9-u titulu Balkanskog prvaka. Iste godine, na Svetskom kupu u Salinasu u Ekvadoru zauzima 12. mesto što mu je najbolji rezultat sa Svetskih kupova do sada.
Nakon intervencije kao petogodišnje dete prognozirali su ti da ćes teško da se krećeš, a ti si danas među svetskom elitom u triatlonu. Iz kojih “okvira” je bilo potrebno da ti i tvoja porodica “izađete” da bi stigao tu gde jesi? Po tebi, ko je potrebno da bude jači, roditelj ili dete?
Prva prognoza (nakon dijagnoze legg-carve-perthes tj. Pertezove bolesti desnog kuka) je bila ta da postoji velika šansa da neću hodati. Pa rekao bih da je prvi "okvir" bio taj što moji roditelji nisu mogli ozbiljno da shvate doktora koji tvrdi da možda neće hodati dete koje do tada bilo veoma aktivno i neumorno. Potom je svakako bilo neophodno naoružati se stpljenjem za period rehabilitacije koji je dugo trajao. Svakako da je mama najzaslužnija za to, jer sam svakodnevno više puta dnevno radio vežbe (na njenu inicijativu), i nakon druge operacije sam započeo i sa plivanjem. Sa obzirom da sam živeo na selu, bilo je neophodno da me voze svaki dan u Novi Sad (Srbija). Imao sam 5 godina kada sam započeo, tako da se ne sećam da mi je bilo teško ili loše, voleo sam da plivam i da se takmičim i nisu mi predstavljali problem treninzi koji su bili u svrhu rehabilitacije.
Smatram da je potrebno, u slučaju koji je bio samnom gde je zdravstveno stanje bio razlog za treninge, da roditelji budu dovoljno jaki u smislu svesnosti o tome koliko je bitno da se trenira. Naizgled može izgledati da sam se ja "trošio" međutim svakodnevno plivanje je ono što me je ojačalo odnosno što je ojačalo moju muskulaturu i razvilo me na pravi način da moj kuk ne trpi dodatne pritiske. Prognoza Pertezove bolesti je obično loša, i smatram da je veliki uspeh što je danas trčanje praktično moj posao iako su svi doktori tvrdili da ni u kasnijim godinama neću moći da trčim.
Koje bitke si najviše vodio, sam sa sobim ili sa drugima, okruženjem? Koliko su ti voda i plivanje pomogli u tome?
Razmišljajući na tu temu, verovatno sa drugima u smislu takmičenja. Od malena sam bio kompetetivnog duha i većinu stvari sam shvatao kao takmičenje, samim tim i samo plivanje. Nije bilo uvek jednostavno naravno, jer godinama sam plivao svaki dan 6 puta nedeljno u toku škole, a dva puta dnevno na rasputu, ali sasvim je prirodno da motivacija ne može konstatno biti na najvišem nivou.
Voda mi je pomogla da se izlečim i samo plivanje mi je izgradilo karakter i naučilo me dosta važnih lekcija u životu.
Koji trenutak je bio presudan da odlučis da ćeš se baviti triatlonom?
Presudan momenat je bila trka na Štrandu (kupalište na reci Dunav u Novom Sadu) koji sam odradio iz zabave, a potom i par treninga koje sam odradio sa triatlon klubom može se reći skoro pa slučajno. Uvidevši da mi trčanje, iako ga nikada nisam praktikovao, ide sasvim solidno sa obzirom da sam bio plivač, dobio sam neku novu motivaciju da se okušam u novoj avanturi. I evo, 13 godina kasnije, triatlon je svakodnevni deo mog života i moj posao.
