Blog gost: Nebojša Đurkin

Nebojša Đurkin,jedan od najboljih mlađih trenera Srbije, ali već sada sa velikim dugogodišnjim trenerskim iskustvom. Trenutno živi i radi kao plivački trener u klubu MSC, u Dubaiju. Za Swimming Dad kao #Blog gost, otkriva: koja je uloga roditelja u plivanju iz njegovog iskustva, na koji način možemo deci pomoći da se lakše adaptiraju i plivaju, kao i na koji način je plivanje saveznik roditeljima u tinejdžerskoj fazi?

Jasno je da roditelj i trener treba da budu partneri i da svako zna svoju ulogu. Iz tvog iskustva, koja je uloga roditelja u plivanju?

U procesu sticanja plivačkog ili bilo kojeg drugog znanja na bilo kojem nivou, uloga roditelja je zaista ključna. Iz mog ličnog iskustva, moji roditelji su uvek bili uključeni u moj sportski i akademski deo života kao podrška. Ali, samo toliko koliko je roditeljski deo, a to je, da uskladim školske i sportske obaveze, budem na vreme na treningu, da imam svu potrebnu opremu za trening, i kao glavno vodili su računa da uživam u onome što radim, a to je bilo plivanje. Roditelji su uvek bili prisutni i upućeni u proces treniranja i takmičenja, ali se nikada nisu mešali u stručni rad trenera niti su se usudili, jer nisu bili kvalifikovani za plivanje.

Uglavnom je tata bio zadužen za psihološku pripremu pokušavajući da mi pomogne savetima da prevaziđem tremu i da se izborim sa pritiskom na takmičenjima. Sećam se tata mi je uvek davao savete ‘’moraš da radiš jako nogama, to ti je motor, kao što gliser ima motor nazad, to su tebi noge’’. Eto, to je najdalje što je išao, mada i ja danas koristim tu frazu kada radim sa mlađom decom i mislim da je cool.

U mom slučaju roditelji su uvek imali pozitivne komentare, nikada kritičke i bili su prava podrška što je i suština. I danas, kao trener uvek se trudim da uključim roditelje mojih plivača u ceo process i da u nekoj meri participiraju, da budu prisutni, ali opet da se zna granica i ko koji deo posla radi.

Na koji način roditelj može da pomogne, detetu da lakše nauči da pliva da se adaptira?

Kao što sam već pomenuo, od roditelja zapravo sve kreće, on usmerava i pomaže pri izboru sporta ili školi ili bilo kojoj drugoj aktivnosti. Roditelji su tu uvek da budu podrška i izvor poverenja. Opšte je poznato da deca kroz roditelje stiču poverenje i u trenera. Zato, trougao na relaciji dete/sportista, roditelj, trener mora da funkcioniše za dobrobit svih.

Kao mlad otac dvoje dece i kao trener plivanja istovremeno, sada već razmišljam na koji način treba da se započne to prvo plivačko iskustvo, prvi kontakt sa vodom?

Smatram da je zdravo i najbolje krenuti od najmlađih dana, a to je u prvih godinu dana sa časovima za bebe, organizovanim sa instruktorima plivanja koji su obučeni za taj posao i u određenim uslovima koji prijaju bebama. Ključ svega jeste zapravo da roditelj bude prisutan u procesu adaptacije, učenja, celog sportskog/plivačkog razvoja. Kasnije, to bi sve išlo nekim svojim tokom iz nivoa u nivo, sve dok dete želi da se bavi plivanjem.

Biti trener svom detetu mislim da nije lako uopšte, niti to želim da radim, ali ono što mogu je da uvek budem pozitivna podrška, kao i da odaberem učitelja/trenera za svoje dete, koji po mojim kriterijumima ima visoke moralne i profesionalne kvalitete, i da voli svoj posao.

Plivanje “vaspitava” decu i saveznik je roditeljima i u tinejdžerskim trenucima. Kako?

Mislim da je to poprilično tačno, mada uvek ima izuzetaka. Iz mog iskustva, plivanje me je napravilo čovekom kakav jesam danas, i odredilo moj životni put. U tom kritičnom tinejdžerskom periodu kada deca imaju neku vrstu odbojnosti prema roditeljima, jel sve shvataju kao kritiku, a kriterijumi društva preovladaju, plivanje je bilo nešto što me je držalo u koloseku, na dobrom putu.

U tom period sam odrastao sa ljudima koju su plivali u mom timu, tako da je moje okruženje bilo poprilično zdravo sa dobrim standardima. Naš prioritet u to vreme bio je sport i škola čak smo i slobodno vreme provodili zajedno, bili smo tim i u bazenu i van njega podržavajući jedni druge u svim mogućim situacijama. I danas se svi družimo i u kontaktu smo ma gde ko bio.

Verujem da su moji roditelji uvek bili bezbrižni, jer su znali sa kojom ekipom se družim i provodim vreme. Nešto slićno bi poželeo i svojoj deci u budućnosti. Kao trener, moj prioritet je da utičem pozitivno na razvoj dece/mladih ljudi da sutra budu spremni za samostalan život i odlučivanje sa svim lepi i ružnim stvarima koje život nosi. Kao jedan od načina je sport, u mom slučaju plivanje. Gledajući generacije unazad koje sam trenirao, mogu samo da kažem da sam ponosan na sve njih, jer su oni svi postali divni mladi ljudi spremni za sve životne izazove.