Testiranje i plivanje, zašto je bitno?

Roditelji nemojte upoređivati decu.

Sreli se Markov i Ivanov tata na bazenu. Čekaju testiranje za upis u školu plivanja. Inače njih dvojica su vršnjaci, nedelju dana je razlike, nedavno su napunili četiri godine. Dok čekaju, počinje ćaskanje, “nadmetanje” tata čije dete je bolje (nisam hteo da prisluškujem, jednostavno sam bio tu na bazenu, radio).

Karikiram: “Moje dete ne hoda, ali eno ga već pliva. Eh, a da si video mog malog kako roni, delfin nije zaplivao, ali se trudi bolji je od brata …”

Nekako sam mislio da je verbalno takmičenje, upoređivanje, ali i preuveličavanje čije je dete bolje, pametnije i spretnije karakteritično za mame dok pričaju uz šoljicu kafe, ili čekaju da počne roditeljski u školi, međutim razuverio sam se. Iz ovog ugla, možda su čak tate i “surovije” u tom upoređivanju, nadmetanju.

Zašto, roditelji imaju potrebu da ulepšavaju, preuveličavaju, stavri o svojoj deci? Zašto uopšte imamo potrebu da poredimo decu. Da li je neko od vas voleo da vas upoređuju sa drugarom iz prve klupe, komšijom… Nekako nisam voleo ni kada su me poredili sa sestrom, bratom, a kamoli sa ovim ili onim. Deca nisu rivali, oni treba da su na prvom mestu drugari. Sasvim je normalno da neko dete ranije prohoda, drugo kasnije, nekome prvi zub izraste sa 13. meseci, nekom sa tri meseca, neko zavoli vodu sa četiri meseca, neko sa četiri godine i sl.

Kada želite da upišete dete u školu jezika, baleta, muzičku…uvek postoji test koji služi da se sagleda na kom je dete nivou, kako bi se pravilno usmerilo za dalji razvoj. Tako je i sa plivanjem. Zato roditelji, nemojte verbalno da se nadmećete čije je dete bolje i u kojoj tehnici. Roditelji, nemojte biti treneri, već to prepustite stručnjacima. Svaka škola plivanja, trebala bi da ovu vrstu testiranja nudi besplatno.

Testiranje u plivanju pre upisa omogućava nam da sagledamo na kom je dete nivou… Tu znanje, uzrast, imaju primarnu ulogu u selekciji u kojoj grupi će dete da pliva: totalni početnik, srednji, napredni ili takmičarski. Naravno uvek u svakoj od njih postoje nijanse i podgrupe.

Međutim, ima onih situacija kada roditelji dovedu decu i kažu:

“…Moj sin ne zna da pliva ali zna da se održava na vodi, može bez straha da zaroni glavu i pravi balončiće”, a ispostavi se da nije tako.
Naravno ima onih momenata kada dete iz jedne škole prelazi u drugu i roditelji hoće da ono pliva na istom nivou kao do tada, u stvari na višem ako je ikako moguće. Međutim, posle testiranja često se pokaže da su detetove tehnike, mnogo slabije od one dece koja su trenutno u toj grupi.
Ili ima slučajeva da je dete plivalo ranije u jednoj školi ili čak istoj, ali je napravilo pauzu od godinu dana i sada nakon testiranja ispostavlja se iz iskustva kao u većini slučajeva da je otišlo par koraka u nazad, ali roditeljska očekivanja su da ona treba da nastave tačno tamo gde su stala pre godinu dana, eh kad bi to tako moglo…

Zašto je to tako?

Zato što se rad, kvalitet kadra jedne škole ne može u potpunosti upoređivati sa drugom. Jer neke škole plivanja rade po američkoj licenci, druge autstralijskoj, britanskoj, ili jednostavno imaju neke svoje programe na osnovu njihovog iskusutva.
Takođe nije svejedno da se radi u velikim grupama gde na 20-30-oro dece idu dva trenera ili u grupi od 3-7-moro dece ide jedan trener.
Drugo, kadar jedne škole i njen kvalitet u odnosu na neku drugu školu plivanja negde je jači negde slabiji, sve zavisi od trenera koji je čine koji su i koliko imali plivačkog, ali i trenerskog iskustva. Nije pravilo da svaki bivši plivač bude i dobar trener, pedagog, psiholog.