Tata nije moj trener!
Rečenica je četvorogodišnjaka na koju sam ponosan.
Od kada su se rodila, moja deca su u vodi. Bazen je bio njihovo igralište, uz njega su rasla od četvrtog meseca. Iskreno, koristio sam svaki sekund da sa njima budem u vodi. Ali, da budem tata. Kada nisam bio ja, mama je igrala glavnu ulogu. Zajedno su se opuštali i upoznavali sa vodenom sredinom na časovima bebi plivanja. Posmatrao sam ih. Dan po dan, bili su sve sigurniji u vodi.
Trenirati svoje dete ima prednosti i mane. To je izbor, koji nosi sladak i gorak ukus. Moj je bio da budem samo tata i «grickam» nokte izdaleka.
Od ajkulicinog i ribicinog prvog susreta sa vodenom sredinom, kao tata, moj zadatak bio je: da ih inspirišem da se opuste u vodi, da se igraju, steknu sampouzdanje, ali i da znaju koje su granice u vodi, šta se sme šta ne. Mislim da sam u tome uspeo.
Sa nepune dve godine moja ajkulica dok je ronio smejao se. Toliko je bio samouveren u vodi da joj je bogami i prkosio uz skok i podvodni okret. Bilo je uživanje gledati kako se opušteno igra u vodi. Već sa dve godine napravio je samostalne zaveslaje i uz igru preplivao 12m bazen na svoj način. Tada je počeo i da pliva sa drugom decom, a imao je svog trenera plivanja. To nisam bio ja. Sticajem okolnosti svoje prvo «takmičarsko iskustvo» imao je sa 2.5 godine. Njegova disciplina je bila plivanje sa nudlom, u 25m bazenu. Bio sam ponosni tata koji je gromoglasno navijao.
Zašto je bitno da tata nije trener?
Imao sam slobodan dan, koji je uvek rezervisan, kako klinci kažu, za neko lepo mesto. Naravno bili smo i do bazena, plaže... Igrali se, ronili, spuštali niz tobogane, pravili kule od peska, skupljali školjke.... Na kraju dana kada smo se spremili za polazak, deca su stajala kraj bazena i posmatrala šestogodišnjaka kako pliva. Moja, ribica, tada sa nepune tri godine, izgovara: «Tata, ovaj čika uči batu da pliva, kao što i mi imamo naše trenere Jecu, Ivanu.» Na to, supruga dodaje: «Da, i kao što plivate i sa tatom...» Na njenu izjavu, ko strela izletela je ajkulicina rečenica sa vrlo oštrim stavom u glasu: «Tata nije moj trener!» Pogledali smo se. Kompliment koji sam samo priželjkivao da čujem. Bio sam baš ponosan.
E zato je bitno da ukoliko situacija dozvoljava tata pokuša da ne bude trener. Zar nije lepše igrati se nego trenirati svoje dete? Zašto bi donosili trenersko nezadovoljstvo kući i još u njega uključivali decu koja su tek počela da uživaju u sportu? Nije li bolje pevati pesmu u kolima sa decom, nego analizirati njihove poteze na terenu, bazenu? Da li bi se osećali prijatno da pred gomilom dece tata-trener vas kritikuje, povisi glas? Roditelj i trener treba da budu partneri, ali da svako igra svoju ulogu.
5 lekcija koje sam kao tata, dodatno naučio o plivanju i odrastanju:
Kako da prilagodim svoju komunikaciju i reakciju u momentima kada bi trebalo da reagujem i dam stručan trenerski savet.
Na koji način da adekvatno reagujem kada je moje dete u fazi negacije, a kada smo na bazenu i kada želim da ga motivišem da ipak nešto uradi.
Kako da podstaknem dodatni razvoj i motivaciju za plivanjem u sredini koja je daleko ispod željenih standarda.
U kojim situacijama je najbolje napraviti ''korak nazad'' i iskulirati.
Dobio čvrstu potvrdu da je plivanje najbolji PRVI sport za decu.
Sutra ukoliko moja ajkulica i ribica budu želeli da plivaju, plivaće. Moj zadatak će i dalje biti da poštujem njihove odluke, ohrabrujem ih, slušam, da budem tata, a ne trener. Siguran sam da će jedino tada doći i na sledeći trening, i plivati. Možda osvoje medalju na prvom pravom takmičenju, samo ako to oni budu želeli.
Svako dete treba da nauči da pliva, bude bezbedno u vodi, ali prevashodno i da uživa, igra se, ulazi i izlazi iz vode nasmejan, zadovoljan i opušten. Roditelji su tu ključni «treneri».