24091977 Blog gost: Jasmina Mihnjak, psiholog Urednica Roditeljskog portala Bebac.com

Blog gost: Jasmina Mihnjak, psiholog Urednica Roditeljskog portala Bebac.com

24 Feb 2020

Swimming Dad

Kako pomoći detetu da zavoli vodu i plivanje?

Kako možemo pretvoriti otpor ka plivanju u uspešnu saradnju? Kako pomoći detetu da zavoli vodu i pivanje? Kako olakšati deci polazak u školu plivanja? O ovoj temi za Swimming Dad kao #Blog gost, iz ugla psihologa priča Master psihologije, urednik roditeljskog portala Bebac.com, i majka jedne male princeze, Jasmina Mihnjak. Ona je neko ko čini promene ka kvalitetnijem životu novorođenčadi, beba i roditelja.

 

Kad beba dođe na svet za nju je sve oko nje novo. Ona dolazi sa drugog sveta, a naš osnovni zadatak jeste da joj pokažemo da je svet sigurno mesto za nju. To je glavni vodič za sve kasnije nove aktivnosti. 

Ako plivamo sa bebom dobra vest je da je voda za nju poznato okruženje. Bebe su devet meseci boravile upravo u vodi pa ih tako plivanje može umiriti jer podseća na život u materici. Međutim kao i sa nekim drugim urođenim refleksima, ako se ne koriste i za njima ne postoji potreba gube se, pa se tako gubi i sposobnost ronjenja. Sa ronjenjem ili bez, vodeno okruženje prijaće uglavnom svakoj bebi, posebno u društvu roditelja. Ono što joj međutim neće prijati jeste nepoznato okruženje pa ako beba plače, ne mora da znači da ne voli vodu... možda joj smeta svetlo, buka, možda je gladna ili samo oseća nesigurnost i strah roditelja. 

 

Kada je reč o nešto starijoj deci treba uvek imati na umu da sve novo što uvodimo u život deteta može da stvori teskobu i osećaj nesigurnosti. Ali je sa druge strane, upravo novo okruženje teren na kojem se vežba poverenje. Sve što uvodite u život svog deteta radite to u odnosu roditelj – dete. Setite se da su bebe došle sa drugog sveta i da smo mi roditelji njihov prozor u svet. Čak i kad prvu zvečku dajete bebi, prvo zvečkajte nežno u svojoj ruci i pratite reakcije. Vaše ponašanje treba da govori detetu – vidi ovo je sigurno, bezbedno, a vidi tek kako je zanimljivo. 

 

Prvi put na plivanje sa mamom ili tatom 

Kad jednom zaboravimo da smo došli na svet iz vode, plivanje zaista jeste izazovna veština ali izuzetno važna. Najvažnije je da se dete oseća bezbedno! Zato je bitno da na početku plivamo zajedno sa detetom, da se dete u odnosu sa nama upoznaje sa vodom, da gradimo poverenje  i da izbegavamo sve one radnje koje nekad i trajno mogu usaditi detetu strah od vode. Znači, nikada nemojte: 

  • Terati dete u vodu ako to ne želi 

  • Baciti dete u vodu bez najave

  • Potopiti dete „na prevaru“

  • Ostaviti dete samo u vodi (bez nadzora ni u najplićem bazenu)

  • Vikati i svađati se sa detetom, prekoravati ga dok ste u bazenu

 

A ono što treba da radite je: 

  • Da se postepeno upoznajete sa vodom, da dete najpre samo malo pokvasite pa zajedno prskate iz plićaka. Idealno je ako ima još dece u bazenu koja se smeju, raduju, prskaju. 

  • Postarajte se da vodu i plivanje dete poveže sa prijatnim osećanjima. Mazite se, grlite, smejte, pevajte

  • Pohvalite dete za sitne korake koji vode ka napretku

  • Budite strpljivi 

  • Potražite savet i usluge instruktora plivanja 

Ovde bih napomenula jedan divan program - mama, tata, plivajte sa nama. Program je osmišljen tako da se deca u društvu roditelja upoznaju sa bazenom i sjajan je! Sigurnost u odnosu sa roditeljima, društvo druge dece, struktuirane aktivnosti ali prezabavne i oslobađajuće za decu. Za samo par časova koje smo pohađali moja ćerka i ja, ona se više nije bunila kad joj perem kosu, što je ranije bio slučaj. A vrlo brzo je i skakala u vodu što joj prethodno ne bi dolazilo u obzir ni pod tačkom razno.

 

Preporučujem svim roditeljima da pre upisa deteta na plivanje sa trenerom prvo prođu ovakav program na kojem će i sami roditelji biti prisutni. Dete će se osloboditi u svojoj sigurnoj zoni, a od početka će od strane trenera pravilno učiti kako da pliva.

 

Moje dete ne želi u vodu

To što je mali Perica već preplivao ceo bazen, nema baš nikakve veze i ništa ne govori o vašem detetu. Svako dete je priča za sebe i pre bilo kakvog učenja važno je upoznate svoje dete. 

 

Ali dete uopšte ne želi da uđe u vodu? Ne mora, najgore što možete da uradite jeste da ga prisilite i forsirate. To važi ne samo za plivanje već za bilo koji drugi sport. 

 

Posmatrajte dete kako se odnosi prema vodi na plaži. Ako voli da se igra u plićaku, super. To je ipak neki kontakt sa vodom. Ako ne želi ni da se pokvasi ali uživa u igri na pesku, možda još nije vreme. 

Ipak, treba imati na umu i individualne karakteristike, ličnost i karakter deteta. Ako prvi put zaplače i buni se ne prekidajte odmah frustraciju.. Posle nekoliko minuta može da shvati da je na sigurnom i da se polako opušta i prepusta uživanju u vodi. Ako ipak i dalje odbija prekinite pa pokušajte ponovo sledeći put uz neki drugačiji pristup. Neka bude u blizini druge dece koja uživaju u vodi. Gledajući kako se provode poželeće da bude i samo deo toga. 

 

Čitajte detetu priču, igrajte se plivanja na suvom. Kada sam svojoj ćerki pročitala knjigu o Kaći koja je osvojila amblem morskog konjića jer je naučila da pliva, dobila je veliku injekciju motivacije. Celo leto smo osvajale amblem na moru i bazenu. I na kraju osvojile amblem i statuu sirene na morskom konjiću. 

 

Moje metode, moram priznati nisu baš bile u potpunosti u skladu sa svim što sam ovde napisala. Ali upravo je to deo individualnog pristupa. Ljudi koji su imali prilike da gledaju sa strane imali su brojne primedbe. U momentima je zaista ličilo na mučenje. Ali ona je meni jasno pokazivala volju uz negodovanje. Hoću da me pustiš ali ću i dalje da se bunim. Nisam odmah to prepoznala ali kad jesam počela sam da primenjujem strategiju u skladu sa tim. "Doroteja sad ćemo da se zagnjurimo", "Ne, ne nemoj da me zagnjuriš", ipak se zagnjurimo i sve bude ok. "Sad ću da te pustim da sama otplivaš do ivice" , "Ne, ne , nemoj da me pustiš, hoću šlauf, hoću šlauf (šlauf je njen naziv za onu zmijicu, nudlicu od stiropora)" , ali pokazuje svojim telom da želi da pokuša. "Ok, otplivaš sama do ivice, ti se sama pusti kad želiš i ja ti dam šlauf". Uz krike se pušta, ali otpliva do ivice. Naravno sve vreme se buni kao da sam joj ne znam šta uradila... treba je razumeti, ipak joj je mama psiholog. I tako... doza frustracije pa doza uživanja za nagradu - plivanje sa zmijicom (nudlicom). 

Nije ni sa mnom bilo lako, a sad kad imam iskustvo sa svojim detetom, čestitam svojim roditeljima na beskrajnom strpljenju i razumevanju posebno onih situacija u kojima sam bila nova pa samim tim neuspešna. A tako je kod usvajanja svake nove veštine. Uglavnom je sve moralo biti kad ja hoću i kako ja hoću pa sam tako i plivanje savladala kad sam sama skinula “mišiće” i ušla u vodu. Imala sam nešto više od tri godine, a tata se pravio da spava na plaži. Da, baš tako. Ubeđena da me niko ne gleda usudila sam se da preskočim stepenicu ponosa, inat je proradio, ne znam kako je to izgledalo ali jedna baka je sa plaže krenula da viče na mog tatu misleći da se davim. Ne znam šta kao psiholog da kažem o ovakvoj metodi ali nakon toga sam upisala školu plivanja, a par godina kasnije 33 medalje visile su na zidu kraj mog kreveta. 

 

Strahovi od vode se razlikuju

Dete se može iz više razloga i na više načina i nivoa plašiti vode. Potpuno drugačije se tretira strah od nepoznatog na šta se u većem delu sve prethodno napisano odnosi. Sasvim je druga priča ako postoji trauma i već razvijena fobija koja čak i ne mora biti uzrokovana samim iskustvom plivanja. Na primer, ako je beba doživela neku traumu dok ste je kupali u kadici, na primer kupali ste je u trenutku kad je imala jake grčeve ili se nečeg jako uplašila u trenutku kupanja, dve situacije koje su se desile istovremeno povezale su se. Dete je grčeve, jaku napetost povezalo sa vodom. Tramumatična iskustva generalizuju strah pa se on prenosi na sva slična iskustva traumatičnom događaju. 

 

Strah od davljenja može da bude povezano takođe sa najranijim periodom života. Na primer, ako se dete zagrcnulo, gušilo i slično.

 

U situacijama intenzivnog straha potrebno je raditi na razuslovljavanju. Kao što se negativno iskustvo vezalo za vodu sada je potrebno lepo, pozitivno iskustvo vezati za isto. To može biti muzika koju ćete da puštate svaki put kad je dete u blizini vode. Možete pokušati i sa omiljenim slatkišima, lepom atmosferom, društvom koje detetu prija. Ukoliko ne uspevate uključite psihologa. 

 

Treneri imaju veliku ulogu u životu dece

Nije tajna da deca više slušaju druge odrasle od svojih roditelja. Trener tako postaje važan lik koji ne prihvata dete bezuslovno poput roditelja već ima od deteta određena očekivanja. Dete se tada više trudi, ali poverenje mora da postoji. Da bi se poverenje izgradilo upoznajte trenera, instruktora sa osobenostima deteta. Kakvo je vaše dete? Kako reaguje u novim situacijam? Kako proživljava stres? Da li voli vodu? Da li je strpljivo, buntovno? Da li se nečega jako plaši? Sve su to važne smernice koje pomažu instruktoru da pliva u odnosima prema različitoj deci. 

 

Važno je da i trener postepeno razvija poverenje i da bude svestan koliko je njegova uloga važna. Jedan pogrešan potez može dete nepovratno udaljiti ne samo od njega nego i od samog plivanja. 

 

Umeće trenera je da odredi pravu meru u žongliranju između guranja deteta u učenje i razvoj spuštanja lopte kad je zaista teško. Podrška treba da bude u oba segmenta podjednako prisutna, a dobro istraživanje i sagledavanje granica i snaga koje dete ima je najvažniji teren na kojem se radi. 

 

Budite saveznik, nikako protivnik instruktoru plivanja. Opet se setite da će i njega dete videti vašim očima. Zato, budite uvek na istoj strani. Neka svako radi svoj deo posla, to je posebno važno. Ako dete ima čas sa trenerom, vaše mesto nije na ivici bazena već daleko na tribinama, bez dobacivanja. 

Trener je više usmeren na rezultat, vi budite usmereniji na emocije i sam proces. Kako se osećaš dok plivaš? Preplivao si ceo bazen? Wow, mora da je sjajan osećaj? 

 

I ne očekujte uvek pozitivne emocije. Ne znam da li se sećate sebe kad ste učili neku novu veštinu. Ja se dobro sećam na primer skijanja. I verujte, ne znam puno situacija u kojima sam se tako grozno osećala. Preeteško je bilo! Masnice, bolovi u mišicima za koje nisam ni znala da ih imam i suze bile su svakodnevno prisutne punih sedam dana. 

 

Ne verujem da je deci mnogo lakše, čak naprotiv... 

 

Plivanje je nužno, ne manje od hoda… 

Neću nabrajati sve ono zbog čega je plivanje važna veština za svako dete. Ono što je za ovu priču važno jeste da plivanje može da nauči svako, da je u pitanju izuzetno zdrav sport i da ćete kad dete nauči da pliva biti mirniji na plaži. 

 

Dok učite dete da pliva, istovremeno ćete trenirati i svoj odnos sa detetom, međusobno poverenje što će vam sve biti vetar u leđa za sledeće aktivnosti. 

 

Zamislite sad da ste vezali svoje dete za sebe rastegljivim lastišom. Pustite ga da ide dokle može. Korak po korak. Kad osetite da je teško neka napravi još jedan korak i onda ga vratite nazad u sigurnu zonu. Svaki put neka ode korak dalje. Jednom rukom ga gurajte, uz podršku i snažnu poruku: ti to možeš! Drugom rukom ga vratite u odnos sa vama uz podršku i još snažniju poruku: sve je ok. Na taj način spremate dete za život učeći ga veštinama koje su važne, a plivanje je svakako jedna od njih. 

 

O izboru plivanja za aktivan sport, o pubertetu na bazenu, takmičenjima, usponima i padovima mogla bih mnogo toga reći iz ličnog iskustva. Dobar i važan deo svog odrastanja provela sam u vodi... ali o tome nekom drugom prilikom. 

 

Do tada, uživajte u plivanju sa svojim mališanima :) 

 

www.bebac.com

 

Share on Facebook
Please reload

Najčitaniji tekstovi

Peraja i plivanje: Kada deca treba da koriste peraja u plivanju?

March 30, 2020

1/30
Please reload

Poslednji tekstovi