Blog gost: Željko Panić

Zašto je testiranje za školu plivanja bitno? Kako roditelji reaguju na saopštene rezultate trenera? Za Swimming Dad kao #Blog gost, objašnjava Željko Panić, bivši plivački reprezentativac BiH, učesnik Olimpijskih igara u Sidneju 2000, i Atini 2004. na 100m kraul. Nakon plivačke karijere, Željko se posvetio trenerskom pozivu i radu sa decom. Danas radi pri Ujedinjenim Nacijama i kao Sportski direktor PK "Borac" u Banjaluci.

1. Zašto je testiranje pre upisa u školu plivanja bitno?

Jako bitno! Da bismo znali na kojem je nivou znanja polaznik, neophodno je da izvršimo test. Prvi test je da proverimo da li se dete boji vode, tačnije da li sme da stavi glavu u vodu. Ako dete ne sme da stavi glavu u vodu, to je jedna od otežavajućih okolnosti za dete ali i za trenera u procesu obuke. I pored ovoga, dete bez velikih problema uz pravilan pristup može da propliva, samo je možda potrebno malo više strpljenja i vremena.

2. Kako reaguju roditelji, a kako deca kada im se saopšte rezultati? Prihvataju ili pokušavaju da budu treneri?

Svi smo mi različiti i to je potrebno da imamo u vidu. Kada prihvatimo različitosti, lakše je doći do kranjeg cilja. Roditelja ima različitih, onih koji ne shvataju kako se postaviti u ovakvim situacijama, pa iz najbolje namere prave greške u odnosu prema detetu, ali ima i onih koji sa namjerom žele da ukore svoje dete nakon što nisu ispunili njihova očekivanja. Baš iz toga iskustva sam uradio jedan Priručnik o ponašanju roditelja plivača koji služi kao vodič ka boljim međusobnim odnosima.

3. Kada imaš dilemu između dva nivoa, da li je bolje dete staviti za nijansu niži ili viši nivo?

Sve zavisi od određene situacije. Suština je da trener mora biti kompletna ličnost (pedagog, psiholog, učitelj, prijatelj...). Kada je trener kompletan, ali i dovoljnoiskusan, rietko će praviti greške. Nekada je potrebno da dete vratimo za korak unazad, kako bi sutra napredovalo još više, a ponekad i obratno, zbog motivacije. Sve zavisi da li trener može dobro da proceni situaciju.