24091977 Blog gost: Radovan Siljevski

Blog gost: Radovan Siljevski

30 Sep 2018

Swimming Dad

Tek sa 14 godina je počeo da se bavi plivanjem. Iako se činilo da neće imati plivačku budućnost, Radovan Siljevski je to opovrgnuo. Već 2007. kvalifikovao se za Olimpijske igre 2008 u Pekingu, a zatim beleži finala Evropskog prvenstva, Mediteranskih igara i Univerzijade. Uspeo je da se kvalifikuje za Olimpijske igre u Londonu 2012, gde je pored individualnog nastupa zabeležio i nastup u štafeti 4×100 slobodno. Danas kao trener, prvog tima, Za Swimming Dad kao #Blog gost, otkriva da li mu je ostao sladak ili gorak ukus u ustima nakon prvog plivačkog iskustva, kao i kako je pored osvajanja medalja, naučio da prihvata i poraz! 

 

Da li se sećaš svog prvog takmičenja? Kakav ukus ti je ostao sladak ili gorak...i šta ti je bilo najbitnije tada, medalja ili podrška?

Iskreno, nisam siguran da li je to bilo moje prvo takmičenje, ali je sigurno bilo jedno od prvih, Liga Beograda, koja se održavala u Pančevu, rekao bih da je to bilo 2001. godine. Plivao sam 50 metara slobodno i čim sam uskočio u vodu spale su mi naočare. Na svu sreću bila je najkraća disciplina pa agonija nije dugo trajala. Dobro se sećam da sam bio jako ljut, iako mi ni roditelji ni trener nisu ništa negativno rekli nakon trke. Pošto nisam bio ni blizu prva tri mesta, shvatio sam da ću se načekati za neku od medalja i verujem da mi je u tom trenutku podrška roditelja i trenera bila značajna. Prve medalje se sećam, bilo je to 2003. godine na takmičenju Car Konstantin u Nišu. Osvojio sam bronzanu medalju u juniorskoj konkurenciji na 50 slobodno i bio sam tada baš zadovoljan.

Koji savet si dobio pred trku?

Ne znam da li sam i koji savet dobio pred prvu trku, ali sam nakon trke dobio puno saveta kako da dobro namestim naočare :). Generalno mislim da najbolje savete plivači mogu da daju jedni drugima, a naročito je vredan savet od velikih plivača. Sećam se da su mi saveti Mladena Tepavčevića i Milorada Čavića imali posebnu težinu, jer su to bili plivači koji su tada bili uzor za mene. Naravno, svaki savet trenera mi je bio dragocen i bez dobrih trenera koje sam imao u svojoj karijeri ne bih postigao ništa. 

 

Da li si od onih koji govore: da bitno je učestvovati, ali je bitno i pobediti? Da li si trenirao zbog medalje ili zbog zdravih navika, sticanja novog iskustva, znanja i veština, prijatelja ili...?

Pošto sam krenuo da treniram plivanje malo kasnije od većine, na početku sam mogao samo da učestvujem. Kada je došla prva medalja, to mi je dalo motiv da radim više, jer sam tada pomislio da bi mogao da budem još bolji ako se više potrudim na treninzima. Kada sam ušao u seniore, počeo sam sve više da obraćam pažnju na detalje i na veštine koje poseduju plivači koji se takmiče na svetskom nivou. Društvo mi je bilo bitno, ali je uvek postojao motiv da budem najbolji što mogu u uslovima koji su mi dati. Imao sam sreće da u karijeri dosta putujem i da upoznam dosta ljudi, sa nekima sam i dalje u kontaktu, ali to nije bio primarni cilj, već se to desilo spontano. Ako ste posvećeni nečemu, ljudi istog senzibiliteta to mogu da prepoznaju i tako se sklapaju najiskrenija prijateljstva… bar ja mislim da je tako.  

Kako si naučio da osim medalje, prihvatis poraz...?

Bilo da je neosvojena medalja ili neispunjen cilj, neuspeh ostavi osećaj gorčine. Ovi trenuci su veoma delikatni i mogu izazvati niz negativnih reakcija, naročito kod mladih plivača. Kada sam se susretao sa ovakvim situacijama, imao sam sreće da su ljudi oko mene bili puni podrške i to je dosta skraćivalo prethodno pomenut osećaj.

Iz tvog iskustva koliko danas deca imaju zdrav odnos prema takmičenju... da li dok plivaju i uživaju?

Mislim da dosta zavisi od roditelja i trenera. Pritisak da se postigne uspeh u mlađim uzrastima je po mom mišljenju uvek bio prisutan. Lično sam imao sreće da moji roditelji budu umešani u moje bavljenje ovim sportom baš onoliko koliko su trebali. Plivanje je bilo nešto moje i nikako mi se ne bi dopalo da su oni bili umešani u bavljenje ovim sportom više nego što sam to bio ja. Treneri mogu biti takođe previše ambiciozni u očekivanju ostvarivanja ‘’velikih’’ rezultata u kategorijama mlađih uzrasta, što često kao rezultat daje odustajanje od sporta. Pošto sam danas i ja trener, mogu da kažem da ima puno dece koja uživaju u plivanju i koja se raduju ne samo medaljama, već ostvarivanjem ‘’malih’’ ciljeva, sticanjem novih veština, kao i da se raduju uspesima svojih drugova i drugarica. Takođe mislim da je internet dosta pomogao u širenju svesti kod roditelja, kako da se ponašaju u određenim situacijama, za koje nisu ni bili svesni da negativno utiču na njihovu decu.

 

 

Share on Facebook
Please reload

Najčitaniji tekstovi

Plivanje i tokom zime – 5 "cool" razloga

November 19, 2019

1/30
Please reload

Poslednji tekstovi

November 11, 2019

October 30, 2019

October 28, 2019

October 14, 2019

October 7, 2019