Kišna avantura

Čim dođe jesen, počne hladna kiša, nekako se većina nas uvuče u svoje domove, ušuška, gleda filmove, čita knjige... Iskreno, jesen ni kiša nisu mi bili bliski. Međutim, od kada sam tata, gledam malo drugačije na njih. Čak smo uspeli i da se sprijateljimo, iako često to jesenje sivilo i lupkanje kiše po prozorima zna da bude dosadno, da potraje.

Danas se baš radujem kišnom danu, jer me čeka šljapkanje po baricama sa mojom ajkulicom i ribicom. Jednostavno, obučemo kabanice, gumene čizme, ”supersonično nepromočivo” odelo i pravac napolje. Kišobran može, ali i ne mora. Čim izađemo, svaka barica je naša, i velika i mala. Za dvadeset minuta koliko smo na kiši budemo morki do kože i prljavi od blata, jer sve mora naravno da se istraži, pa čak i glista.

Jedini komšija u prolazu, koji je verovatno morao po kiši da izađe, dobaci: Lepo je što im dozvoljavate da se tako igraju po kiši, valjaju u blatu. Nasmejao sam se. Kada će ako neće sada dok su deca. Posle je pitanje da li će za barice uopšte i imati vremena. Jeste da nakon kišne avanture treba sve to mokro skinuti sa njih, ubaciti u mašinu, a klince u kadu pod topao tuš, ali vredi. Vredi još više kada nas na stolu dočekaju pita od dunja i čaj.

Neverovatno, kako detinjstvo brzo prođe, zato deca u njemu što više treba da uživaju, a i mi sa njima. Probajte kišnu avanturu i naravno pitu od dunja, jer kako pesma kaže ”... јеsen stiže Dunjo moja..”