Blog gost: Damir Štajner

Damir Štajner, izvršni direktor Nacionalnog Olimpijskog komiteta Srbije, za Swimming Dad kao #Blog gost, objašnjava koliko je «teško biti fin» van sportskog borilišta, bazena, kao i koliko se vrhusnki sportisti iz njegovog iskustva drže olimpijskog «kućnog reda», i ko je u tome najdisciplinovaniji? Tokom svoje bogate karijere, pored toga što je bio šef misije srpske delegacije na OI u Riju 2016, Damir je i tri puta predvodio srpski tim i na zimske OI: 2016. u Lillehammeru, 2014. U Sočiju, kao i 2018. u Pyeong Chang (Južna Koreja). Iza sebe Damir ima bogato iskustvo u OKS kao sportski direktor, ali i u volonterskom svetu, gde je 2013. godine bio izvršni direkotr 27. Letnje Univerzijade u Kazanu.

Da li sportisti poštuju pravila ponašanja oko terena, oko bazena, kao što to rade na terenu? Koliko je “teško biti fin" van terena?

Ovo je prilično dobro i važno pitanje. Radeći sa našim najboljim sportistima već duži niz godina i posmatrajući ih i na terenu i van terena, shvatio sam da dobrog sportista možete da prepoznate i pre nego što ga vidite kada prvi put izađe na teren ili skoči u bazen. Ponašanje izvan terena mnogo govori o tome kakav je ko sportista i, ovo što je na kraju krajeva i najvažnije, čovek. Dobri sportisti imaju dobro sportsko vaspitanje i disciplinu i sa njima nikada nema problema. Oni poštuju svaki dogovor koji se napravi, uvek su tačni, poštuju svoje kolege, trenere i protivnike. I takvi su onda i na sportskom terenu.

“Biti fin” nije mnogo teško ni na, a ni van terena. To je stvar domaćeg i sportskog vaspitanja, ali je to isto tako i stvar lične odluke. I da… da biste bili pravi šampion, to je podjednako važno kao i vaša sposobnost da na terenu ostvarite vrhunski sportski rezultat.

Da li postoji “bonton” koji mora svaki olimpijac da poštuje? I koliko se drže olimpijskog “kućnog” reda?

Kada pripremamo Misije (delegacije) za najveća sportska takmičenja, kao što su Olimpijske igre, jedna od stvari koju definišemo jeste i kućni red koji svaki član delegacije mora da poštuje. Nisu to neka preterano stroga i rigidna pravila, više su smernice i okviri na koje sportiste treba podsetiti kako bi u momentima velikog takmičarskog pritiska imali negde u podsvesti činjenicu da moraju da poštuju i druge članove našeg tima. Da u okviru Olimpijskog sela ne rade ništa što bi njima moglo da smeta ukoliko bi neki drugi član Tima to uradio dok se oni pripremaju i odmaraju za svoj sportski nastup.

Imao sam privilegiju da sam bio vođa naše sportske delegacije na preko 10 najvećih svetskih sportskih takmičenja, uključujući i Olimpijske igre u Rio de Žaneiru i nikada do sada nisam imao većih problema ni sa jednim od naših sportista kada je u pitanju poštovanje kućnog reda. A upravo u Riju, gde su bili svi naši najbolji i najveći sportisti, po ovom pitanju mi je bilo najlakše. I to je dokaz da ne možeš biti veliki sportski šampion ako nisi šampion i van sportskog terena.

Važno je da sportisti, i oni koji tek počinju svoju karijeru i oni koji su svetski poznati, uvek budu svesni da ih posmatra mnogo pari očiju. A u tim očima, sportisti nikada ne predstavljaju samo sebe, već svojim ponašanjem predstavljaju i svoje roditelje, svoju školu, klub, pa na kraju krajeva i svoju zemlju. I zato je važno da se uvek, i na terenu i van terena, bude pravi šampion!

Po tvom mišljenju, koliko ljudi generalno danas poštuju pravila kućnog reda i koja zemlja po tebi to radi u najvećoj meri i zbog čega to misliš?

Mislim da se ne može dati opšti odgovor na ovo pitanje. Poštovanje kućnog reda i generalno nekih pravila ili normi zaista zavisi od pojedinca do pojedinca. Ali isto tako se može govoriti o nekom obrascu ponašanja koji svaka nacija ima ili nema. Hajde da krenemo od nas (Srbije). Mislim da smo mi kao društvo mnogo stagnirali u poslednje sada već skoro tri decenije. U određenim društvenim segmentima smo čak i regresivni. Mnogo je razloga za takav društveni trend, ali je takav trend direktna posledica potpuno pogrešnih vrednosti koje su nam godinama unazad nametane. Ovo kažem zato što pitanju poštovanja kućnog reda pokušavam da dam širi kontekst. Ovde pod kućnim redom podrazumevam i ustajanje starijima u autobusu i naviku da se jedni drugima javimo na ulici. Podrazumevam i radnu etiku da kada dođemo na posao, budemo ljubazni i nasmejani prema klijentima i kolegama i, u našem sportskom slučaju, da ostavimo čistu svlačionicu iza nas. Svega toga nama, čini mi se, nedostaje, a poseban je problem što društvo to potpuno trivijalizuje i tome ne daje preterano veliki značaj.

Nemojmo da se zavaravamo. To je mnogo važno! Važno je jer nije preterano teško, a čini i nas i druge srećnima, povećava nam kvalitet života i čini nas boljim ljudima! Ne može se biti šampion na terenu, ako se pre toga ne naučimo da budemo šampioni van terena!