dr Mariana Tišma, sportski psiholog, CESAP - Centar za savremenu psihologiju, skoro dve decenije, se bavi mentalnim treningom sportista u cilju psihodijagnostike i psihološke pripreme. Od 2002. do danas, uspešno je sarađivala sa više od 200 mladih sportista. Svoje bogato iskustvo, nesebično je delila sa reprezentacijom Srbije, povodom psihološke pripreme sportista za: Olimpijske Igre 2008. (rvanje), Olimpijske Igre od 2012. (Atletski savez Srbije), povodom Para Olimpijskih Igara od 2012. (stonoteniska reprezentacija).
Danas kao #Blog gost za Swimming Dad objašnjava, iz ugla psihologa i roditelja dva dečaka, na koji način plivanje jača karakter kod dece i pomaže u daljem životu, kao I koliko je vrhunski sport “zdrav” u današnje vreme?
Zašto je plivanje dobro za decu?
Generalno gledano za decu, pa i za odrasle, je veoma važno da se bave sportom. Najmlađe sport uči saradnji, radnim navikama, da budu uporni, da se na adekvatan način nose sa izazovima. Kada uđu u takmičarske vode stiču iskustva o tome kako da budu fer igrači, na koji način da se nose sa pobedama i porazima, da istraju i kada im je najteže jer upornost i cilju usmeren rad dovodi do poboljšanja i ličnih rekorda. Kroz sport se razvija pozitivna slika o sebi i svom telu što je izuzetno važno za adolescentski razvojni period. Nakon fizičke aktivnosti se luči hormon sreće, što pozitivno utiče na raspoloženje. Plivanje ima svoje specifične prednosti. Ono je sjajan bazični sport zahvaljujući kojem se skladno razvijaju svi mišići tela, pozitivno utiče na kičmeni stub, kardiovaskularni sistem. Plivanje je sport izbora i kada se radi o prevenciji osteoporoze i mnogim drugim telesnim tegobama. O tome svedoče mnogi tekstovi ovog bloga. Ono što bih želela da istaknem je uticaj rekreativnog plivanja na smanjivanje nivoa stresa. Glavni adut plivanja je što se odvija u vodi. Naime, mnoga istraživanja svedoče o blagotvornom dejstvu vode kako na telo tako i na psihu čoveka. Voda opušta i dušu i telo. Repetitivne radnje (radnje koje se ciklično ponavljaju) takođe smanjuju nivo stresa i dovode do opuštanja.
Da li plivanje i sport jača karakter i pomaže u daljem životu?
Sport pozitivno utiče na jačanje karaktera. Plivanje ima tu prednost što je i individualni i kolektivni sport. Naime, plivači se takmiče samostalno, svaki za sebe, ali su često i deo štafete pa pored individualne imaju i kolektivnu odgovornost za postignute rezultate. Na treninzima nema direktne interakcije među plivačima u smislu zajednikčog postizanja rezultata, ali je svakako važno da se u grupi razvije dobra timska atmosfera što ih u neku ruku uči i toleranciji i saradnji. Kako se treninzi odvijaju ili u stazi dužine 25m ili 50m, a tokom treninga prelaze i po 6 do 7 km ovaj sport ih uči da tolerišu dosadu, da se samodisciplinuju i budu istrajni, fokusirani i cilju usmereni bez obzira na ometajuće faktore.
Koliko je bitno da se deca danas bave makar rekreativno plivanjem sportom od malih nogu? Zbog svega gore navedenog, mislim da je veoma važno da se deca bave plivanjem od najranijih dana. Oni vole vodu. U kontaktu sa vodom su veseli i razdragani. Plivanje može biti veoma korisno u periodu između 4 i 6 godine kada mnoga deca osećaju strah od vode. U tom periodu počinju strahovi od nepoznatog, od gubitka kontrole, počinju da razmišljaju o životu i smrti. Tada se deca ne osećaju sigurno kada nemaju dna, tj. kada nemaju tlo pod nogama. Strpljivi roditelji i treneri kroz igru u vodi i časove plivanja mogu mnogo da doprinesu konstruktivnom prevazilaženju ovih strahova. Deci treba
dokaz da će biti sve u redu, da su bezbedni. Ukoliko se u proces igre i treninga uključe i roditelji, benefit je višestruki. Srah se prevazilazi lakše, ali se razvija, odnosno potvrđuje bliskost i poverenje na relaciji roditelj- dete. Deca potvrđuju da mogu da se oslone na svoje roditelje kada im je teško, kada su uplašeni, a takav odnos je dobar temelj za bazično poverenje i u sebe i u druge ljude za ceo život. Pored toga oni nauče da se strah od nepoznatog prevazilazi istraživanjem i upoznavanjem onoga čega se bojimo.
Koliko je vrhunski sport “zdrav” u današnje vreme? Vrhunski sport je sjajna stvar. Sa sobom donosi afirmaciju, ugled, status. Sjajno je nakon mnogo sati provedenih na treningu, mnogih uspona i padova, povreda, dok je život ostalih vršnjaka delovao opuštenije i bezbrižnije, biti na krovu sveta. To zahteva mnogo odricanja, mnogo teških odluka, gomilu sati posvećenih jednoj te istoj aktivnosti, a na kraju i puno rizika jer samo retki stignu na sam vrh.
Međutim, ono što je važno jeste činjenica da deca do desete godine života nisu dovoljno emotivno zrela da se nose sa izazovima pobede i poraza. Oni vole da pokazuju svoje veštine, da se porede sa drugima kada imaju utisak da su u nečemu dobri, ali do 10-te godine bi trebali da učestvuju samo na takmičenjima revijalnog tipa.
Takođe je važno da se u trenažnom procesu, bez obzira na nivo takmičenja na kojem dete učestvuje, akcenat stavlja na unutrašnju motivaciju (uživanje u samoj aktivnosti), samoaktualizaciju (želju za napredovanjem, da se bude bolji nego juče), a ne na krajnji rezultat. Naravno da smo svi motivisani da osvojimo zlatnu medalju na olimpijskim igrama, ali to treba postaviti kao dugoročni cilj koji će se ostvariti kao pozitivna posledica našeh svakodnevnog maksimalnog zalaganja na svakom treningu i svakom takmičenju. Važno je biti posvećen i uživati u sadašnjem trenutku. Ako tako posmartamo stvari, vrhunski sport je aktivnost koja unapređuje lični razvoj i doprinosi psihičkom zdravlju sportiste.
Međutim, ako je pitanje oslonjeno na staru latinsku poslovicu „U zdravom telu - zdrav duh“ onda bih prednost dala celoživotnom rekreativnom sportu u odnosu na vrhunski sport.